*MAGIC SYMBOLS*

Već je počelo da se smrkava kad sam stigao do brda koje nadgleda zgrade.



Zgrade su mi delovale jako poznao, kao da sam već bio ovde, ali da bi ovako propale zgrade morale su da budu napuštene pre mnogo godina. Onda sam video znak u blizini i tek onda mi ništa nije bilo jasno:



Ja: "Pripjat? Otkud ja ovde? Otkud Pripjat ovde?"

Čuo sam da se dešavaju čudne stvari po svetu, ali nisam verovao u priče do tada. Kada sam video ruševine Pripjata, bilo mi je jasno da su priče o prebacivanju delova gradova ili čtavih gradova potpuno tačne.

Ja: "Kad sam već ovde, mogu da malo obiđem grad."

Već dugo vremena sam želeo da obiđem Pripjat, ali mi obaveze nisu to dozvoljavale. Radijacija neće biti preveliki problem, danas već može da se boravi i preko 10 dana u Pripjatu bez ikakvih posledica, a ja ne planiram dugo da se zadržavam. Verovatno ću samo da prespavam u nekoj ruševini, a onda ponovo put pod noge.

Sišao sam polako u grad i krenuo da se šetkam po pustim ulicama. Onda na svoje veliko iznenađenje, čuo sam vrisak iz obližnje zgrade! Odmah sam se zatrčao i uskočio kroz prozor sa već isukanim mačevima. Staklo me je iseklo svuda po telu, ali dok sam ustao, rasekotine su već zarasle. U sobi je bilo bar dvadeset siledžija. Dvojica su držala nekog mladića dok ga je treći tukao, a ostali su bili okupljeni nekoliko metara dalje oko nečega. Nisu me čuli kad sam proskočio kroz prozor od vike i lupanja koje su pravili.

Ja: "HEJ!", viknuo sam da im skrenem pažnju na sebe.

Kad sam viknuo, konačno su me primetili i krenuli polako ka meni. Onda je jedan od njih progovorio [na engleskom, ali pošto ga ja razumem, razumećete ga i vi]:

Siledžija: "Šta hoćeš matori? Ajde gubi se dok nismo i tebe isprebijali!"
Ja: "Ostavite tog mladića i gubite se odavde!"
Siledžija: "Ili šta? Da nećeš možda da nas nateraš?" *opšti smeh*

Tada sam primetio oko čega su se bili okupili, dvojica su držala neku devojku, nije mogla da ima više od 20 godina. Ne samo da su tukli ovog jadnika, već su hteli i nju da siluju!

Ja: "Vidim da su vaši gresi veći od prostog nasilja. Treba vas prevaspitati!
In nomine Patris
et Filii
et Spiritus Sancti.
Amen!"

Uz te reči, jurnuo sam na njih...

Otvorio sam lagano oci i ugledao dve medicinske sestre kako bulje u mene kao da su videle duha.


Sestra 1: Did you give him a medicine?
Ja: No bre medicine kakav medicine! I'm great.
Sestra 2: I just wonder how did he survive with this injuries?
Sestra 1: We will leave you now. If you want something, please just call us.
Ja: Aaaaaa...boli me sine....kao nenormalno ne izlazi te bre
Sestra 1: Bye-bye!
Ja: Sta se desava sa ovim svetom? Ove sestre iako izgledaju baas...mislim nekako mi je to cudno sve..

Tada sam ustao iz kreveta i pogledao kroz prozor. Imao sam sta da vidim. Ogromne zgradurine nalik onima u americi. Cek malo pa ja jesam bio u Americi ovaj mogao sam da prepoznam isti predeo i planine sto znaci da sam u Srbiji ali postajao je jedan problem: Sta ce koji k... Los Andjeles cak ovde!!!

Kada sam potrčao ka nima video sam da se neću lepo provesti.... Sve siledžije su potegle pištolje i automatsko oružije i uperili ga ka meni.

"Ovo će da boli," pomislio sam, "ali sada kad sam krenuo, nema nazad."
Tek što sam to pomislio začula se paljba i desetine metaka su mi se zarile svuda po telu. Onda mi je sinula ideja.

Pao sam ko pokošen licem dole da pokrijem rane.

Vođa: "Šta je bilo matori? Nije prošlo prevaspitavanje kao što si očekivao?" *počeli su svi da se smeju*

"Samo se vi smejte," pomislio sam, "smejaću se ja vama kad vam očitam opelo."

Vođa: "Gde smo ono beše stali...? A, da!" *začuo se pucanj i vrisak* "A sada, da se zabavim sa ovom malom! Izbacite tela."

Kako sam mogao da budem tako glup? Kako sam dopustio da se ovo dogodi? Ali makar ću njoj da pomognem... Sačekao sam da me opkole, a onda sam naglo mačevima sasekao noge svih koji su mi bili u domašaju i naglo ustao. Oni koje nisam osakatio su bili potpuno šokirani i dok su stigli da ponovo podignu oružije, već sam se sjurio među njih i mačevima počeo da delim pravdu.

Ja: "In nomine Patris!"

Dok su shvatili šta se dešava, već je bilo gotovo i ostali su još vođa bande i dvojica koji su mu pomagali da drže devojku pritisnutu uz pod.

Ja: "Puštajte je inače ću učiniti da vaša smrt bude spora i mučna!"
Vođa: "Šta si ti? Ne prilazi, inače ću joj preseći vrat!"

Dok je to govorio, ustao je i stavio joj nož pod grlo. Za to vreme njegova dva pomoćnika su se dala u beg.

Vođa: "Kukavice! Vraćajte se ovamo!"
Ja: "Dopusti meni..."

Kad sam to izgovorio, bacio sam mačeve i pogodio njegove pomoćnike u leđa, ubivši ih na mestu.

Ja: "Sad smo ostali samo ja i ti... Grešna dušo, ostavi tu devojku i možda ćeš još i izaći živ odavde. Ako je ne pustiš, Bog neka mi bude svedok, poslaću tvoju dušu pravo u Pakao gde ćeš se sa Nečastivim objašnjavati celu večnost. Nemoj se zavaravati, tvoje "podanike" sam ubio brzo jer su pratili tvoja naređenja, ali ti ćeš ostetiti moju gnev!"

Vođa: "Ne prilazi! Ubiću je!"
Ja: "Hajde... Da vidimo ko je brži." Dok sam to govorio stao sam pored tela na kojem je ležao kalašnjikov i nogom ga bacio sebi u ruke i opalio. Metak je pogodio vođu pravo u šaku kojom je držao nož, probio kroz nju i pogodio ga u grlo. Krkljajući, pao je na kolena i davio se u svojoj krvi.

Ja: "Kao što sam i obećao, nećeš brzo umreti. Ovo će da potraje... Ali, to je tek početak, u Paklu te čeka prava kazna."

Devojka je brzo pobegla od njega i otrčala do tela onog momka kog je vođa pogubio ranije.

Prišao sam polako vođi dok je ležao i krkljao na zemlji i pogledao pažljivo rane koju sam mu napravio. Šaka je još i dobro prošla, možda je i mogao da napravi rez, ali ga je iznenađenje savladalo. Rana na vratu je bila neverovatno plitka, previše plitka...

Onda je počeo da se smeje...

Los Angeles (deo centra),Srbija

Cim sam ugledao one zgrade na tren sam pomislio kako ljudi mogu da zive ovde narocito na onim vecim spratovima.Ali bilo kako bilo moram nekako odavde da se izvucem.Tada sam primetio da sam samo ja u sobi. Svukao sam bolnicku odecu i obukao ponovo moje pantalone i onaj mantil. Ovoga puta mantil sam zakopcao nebi da budem u centru paznje.
Izasao sam iz sobe a zatim ugledao nesto veoma neobicno. Cela bolnica bila je prazna.Barem se tako cinilo jer nisam video nikog izpred sobe. Ni jedna sestra,lekar ili pacijent nije prosao kada sam se ja tu zatekao. Bilo mi je toliko cudno da sam i sam morao da odem do iduce sobe. Neverotano!Nije bilo nikog! Svi kreveti bili su prazni i uredno namesteni. Hteo sam da proverim jos koju sobu. Usao sam u narednu pa u narednu..pa u narednu..pa u narednu... Sve su bile prazne! Pomislih: "Kako je moguce da u ovakvom gradu u ovakvoj velikoj bolnici nema zive duse?" Kako sam dalje pretrazivao sobe "onaj" osecaj da nesto nije kako treba bio je veoma izrazen. Samo se pitam gde su nestale one dve sestre koje su brinule o meni. Veoma brzo sam saznao odgovor na ovu misteriju. Ne dve vec hiljadu "veoma seksi" sestara krenuli su ka meni drzeci ogroman spric u ruci. Sve su uglas govorile: "Dajte mu lek! Dajte mu lek" Tada sam zaista shvatio da nesto nije normlano.
Pitao sams se:"Kako sada govore sprski? Kako to da sve govore istu recenicu kao da su neki roboti?"Bilo mi je tada sve jasno. Ovo definitivno nisu bila cista posla!
Tada sam potrcao ka suprotnom kraju hodnika koji je vodio pravo do stepenica za nizi sprat.

Cim sam dosao do stepenica primetio sam jos sestara sa ogromnim spricem u ruci kako se penje uz njih. Nisam mogao ni na jednu stranu da pobegnem. Odlucio sam ipak da se vratim u sobo.
Brzo sam usao u sobu a onda Kolovratom razbio prozor i skocio. Sa ogromne visine padao sam kao kamen ali tada setio sam se jedne ideje. Zavrtteo sam Kolovrat veoma snazno a onda stao na njega i u trenutku udara od zemlju Kolovrat me odbaci jedno destak metara. Na svu moju srecu pao sam u zbun. Ustao sam ,uzeo Kolovrat i sakrio ga ponovo a zatim potrcao sto dalje od ove veoma cudne bolnice.

Pre nego što sam išta uspeo da uradim, udario me je tako snažno da sam prvo udario u plafon, pa tek onda pao na pod. Tek što sam počeo da ustajem, osetio sam duge snažne prste kako me hvataju za gležanj, a onda me kao krpenu lutku bacaju ka obližnjem stubu. Sve što sam stigao da uradim je da se u letu okrenem da udarim bokom umesto leđima. Od siline udarcana stubu su se otvorile duboke pukotine. Pogledao sam u pravcu iz kog sam doleteo i video ogromnog demona. Dok je prilazio, čudna žućkasta magla je sve obavila.


[zanemarite one sekire i drugo oružije levo i desno, bolju sliku nisam mogao da nađem, a takođe zanemarite i njigovo oružije. ]


Demon: Vi Symbolmasteri ste tako arogantni... Mislite da možete bilo koga da pobedite, ali ti nećeš biti ni prvi ni poslednji kome ću zavrnuti šiju!
Ponovo me je podigao za noge i počeo da udara o stub sve dok se isti nije srušio, a onda me je svom snagom tresnuo o pod.

Stenjući, počeo sam da se vučem ka leševima gde su bili moji mačevi.

Demon: Zar misliš da ćeš tako lako da pobegneš?

Onda je prišao meni sa boka i šutnuo me na suprotni kraj hale [zaboravio sam da kažem da sam u nekoj praznoj fabričkj hali ]. Pre nego što je došao do mene, podigao sam pištolj kojiu se tu nalazio i počeo da pucam. Pogađao sam ga, ali rana ili nije bilo ili su bile tako male da se nisu ni videle.

Demon: Zar je to najbolje što umeš? Zar mi nisi obećao sporu i mučnu smrt?

Uspeo sam da se pridignem na noge, ali onda je ponovo prišao i jednim udarcem me bacio do zida koji je napukao od siline kojom sam se zakucao u njega. Ponovo sam krenuo da ustajem, ali ovaj put je on stigao pre mene i zamahnuo da me zakuca ponovo na pod. Ali pre nego što me je udario, nešto se dogodilo. Ispustio je bolni krik i pao na kolena. Kad sam ustao video sam da ona devojka drži moj mač i da ga je posekla po nogama.

Devojka: Drži mač!

Uhvatio sam ga u letu, ali pre nego što sam stigao i da ga upotrebim demon se bacio u stranu i udario me po nogama i izbio ih ispod mene. Pre nego što sam išta mogao da uradim, već se popeo na mene i zario mi zube u rame. Kada se odvojio kako bi me ugrizao za vrat, uspeo sam da mu između zuba ubacim levu ruku i tako ga sprečim da me ugrize. Ispostavilo se da to i nije tako dobvar plan jer je onda u nju zario svoje zube, gotovo je pregrizavši. Bol je bio neopisiv. Tada se začula paljba iz kalašnjikova koja je na trenutak privukla pažnju demona. Pustio mi je ruku i okrenuo glavu da vidi šta ga to pogađa, to je bilo taman dovoljno vremena da ga ja probodem mačem između rebara tamo gde bi trebalo da bude srce. Demon je urliknuo i bio je ozbiljno povređen, ali nije bio mrtav! Zamahnuo je rukom sa suprotne strane kako bi me udario kandžama, ali sam stigao da izvučem mač i da mu dočekam udarac tako da je ostao bez šake na toj ruci. Zatim sam u povratnom zamahu uspeo da ga dohvatim po vratu, ali sam uspeo samo da mu napravim duboku rasekotinu, a ne i da je odsečem. Ova povreda je bila dovoljno ozbiljna da ga skine sa mene i da padne na zemlju.

Brzo sam ustao i zaleteo se da mu zadam smrtonosni udarac, ali je uspeo da me unakaženom nogom šutne u grudi i odbaci. Uspeo je nekako da se uspravi i da krene ka meni. Krenuo sam da ga udarim mačem po grudima, ali kada sam zamahnuo zdravom rukom me je uhvatio za zglob šake i zaustavio me. KAda me je podigao nakezio se, a onda me patrljkom ruke udario u lice. Crna krv mi se razmazala po licu kad me je hladno gnjecavo meso praćeno oštrim komadima kostiju udarilo. Pokušao sam da ga udarim levom rukom, ali povrede još nisu zarasle dovoljno tako da sam ga samo malo jače ošamario.

Ponovo se začula rafalna paljba demonu u leđa, ali ovaj put sa veoma male udaljenosti. Uz urlik bola me je ispustio. Onda se okrenuo i nadlanicom zdrave ruke odbacio devojku nekoliko metara.

Demon: Ona nas neće više uznemiravati... A, sad-a-a-a...

Prekinula ga je oštrica mača koja mu se zarila po sredini leđa. Onda sam je okrenuo tako da se poravna sa njegovom kičmom i povukao naviše otvarajući mu ogromnu ranu duž leđa. Onda sam izvukao mač i udario ga po boku, spajajući ranu sa prethodnim rezom, a onda ponovo u rame sa iste strane. Uz urlik bola demon je pao na kolena, a onda sam ga konačno dobro udario po vratu i rasekao ga do kičme. Onda sam ga udario sa suprotne strane, konačno je odsekavši.

Čim je glava otpala sivi plamen je uništio telo i magla se brzo razišla. Onda sam primetio da se uopšte ne nalazimo u fabričkoj hali, već na groblju, a da su oni stubovi i zidovi zapravo mauzoleji.

"Ovaj demon izgleda može da utiče na ljude. Menja realnost tako da njemu odgovara."

Onda sam se setio devojke i pritrčao da joj pomognem. Bila je živa, ali onesvešćena. Osetio sam olakšanje što je živa. Da ju je ubio bio bih kriv i za njenu smrt. Da nije nje, i ja bih verovatno bio mrtav kao i onaj momak.

Los Angeles (deo centra),Srbija

Trcao sam koliko su me noge nosile. Ovaj grad zista je bio veoma cudan. Ulice su bile prazne. Sva vozila su stajala u mestu. Imao sam osecaj da se nesto veoma strasno dogodilo ovom gradu. Bila je to sigurno neka natrirodna sila. Da li je to bio neki Haos simbol? Da li je to bio neki Demon? Nisam znao. Ali definitivno nisam smeo da se susretnem sa takvim necim. U tom trenutku zacuo sam jedan veoma piskav vrisak.

To piskanje je dolazilo iz susedne ulice sa moje leve strane. Licilo je kao da neko dete place. Nisam mogao dalje da trcim . Odlucio sam da skrenem u ovu ulicu pa sta budem nasao neka bude Bozija volja. Odlucno nastavio sam da pratim vrisak koji je svakim mojim korakom postao sve jaci i jaci.

Konacno ugledao sam malenu devojicu kako vristi.Sedela je na nekoj staroj drvenoj stolici. Gledala je u jednu tacku kao da je nesto videla. Polako sam prisao je a zatim rekao:
"Nemoj da se plasis. Podji samnom ovo je je ipak veoma zabacena ulica."
"Cudoviste gleda u tebe"-rekla je slatkim glasom mala devojcica
"Cudoviste? Pogledaj dobro. Ovde nema nikavog cudovista"-rekao sam rasirjuci ruke
"Ali ono postoji. Ono nas gleda svo vreme. Izgleda da je nesto videlo na tebi"-rekla je devojcica
"U redu. A sta je to videlo na meni?"-rekao sam
"Imas neku sjajnu tetovazu na grudima?"-rekla je
"Kako si znala?"-rekao sam
"Vidim je kao sto vidi ono".-rekla je
"Ali kako? Nema veze. U svakom slucaju pomoci cu da izadjes iz ove ulice i da nadjes mamu i tatu"-rekao sam
"Ne! Nemoj da se pomeras!"-vrisnu devojcica
"Zasto?"-upitao sam zacudjeno
"Ako se samo pomeris umreces! Ja sam ovde na ovoj stolici vec dva dana tako da znam. Kad kod sam se malo pomerila ono se pomerilo ka meni"-rekla je devojcica
"I uzgred moji roditelji su mrtvi kao i skoro celi grad ali to sad nije bitno...bitno je da se ne pomeramo"-rekla je devojcica
"Cek ali mene su dovela sanitetska kola? I otkud ti znas srpski? Koliko sam primetio ovo je LA?
"Hehe..ja sam iz Negotina ali nekim cudom sam se nasla sa roditiljema ovde. Putovali smo kolima za Nis i onda smo se nasli ovde. Znas bilo je veoma zanimljivo dok je LA bio u Americi a onda kad se opet ponovo desilo isto..pocelo je da se desavaju veoma cudne stvari. Ljudi su poceli da nestaju dok su hodali"-rekla je devojcica
"Znas mozda za onu cudnu bolnicu?"-rekao sam
" Cudna bolnica? Ahaaa...one tete sa ogromnim spricevima. Znam. Mnogi ljudi na ulici su pricali da je sve pocelo odavde....Ne pomeraj se!!!!-devojcica vrisnu
"Uh..to je meni lakse reci nego uciniti. Nego kako se zoves?"-rekao sam
" Zovem se Katarina. Kako se ti zoves?"-rekla je devojcica
"Ja se zovem...",zaostao sam a zatim sa se setio onog oziljka na ruci," Ja se zovem Xell."
"Xell. Lepo ime. Svidja mi se."-rece devojcica osmehujuci mi se
"Da te nesto pitam. Kako to da ti samo vidis tog demona?"-upitao sam je
"Pa vidis ga i ti. Vidis onu statuu?"-rekla je
"Vidim je. Ali neces mi valjda reci da se to..."-rekao sam veoma zapanjeno
"To se krece ukoliko se ti kreces".-rekla je devojcica
"Cek ako samo pomerim ruku..."-rekao sam
"Ne! Pomera se!"-viknula je devojcica
"Ali kako? Ja nisam primetio da se statua pomera?"-rekao sam
"Nisi gledao u nju!"-viknula je devojcica

Okrenuo sam glavu prema statui a zatim pomerio ruku. Imao sam sta da vidim u jednom trenutku,valjda kad sam trepnuo,statua je stajala na samo metar ispred nas. Devojcica je bila besna.
"Vidis sta si uradio! Jel sam ti rekla da se ne pomeras!"-viknula je
"Mislim da se upravo shvatio u cemu je fazon. Mozes ti da se pomeras ali ne smes da trepnes. Vidis"-rekao sam a zatim sa pomerio ruku
"NE!...,vrisnula je devojcica a onda rece smejajuci se "Izgleda da si bio upravu. Mozes da se pomeras ali samo pod uslovom da ne trepces"-rekla je
"Jap. A sada da smilsimo kako da se izvucemo odavde"-rekao sam dok sam gledao statuu

Los Angeles (deo centra),Srbija

Katarina i ja gledali smo statuu jos neko vreme. Iznenada cuo se prasak. Licio kao da je nesto veoma jako udarilo u neki metal. Nisam mogao ni da okrenem glavu jer nisam smeo da rizikujem da statua ubije jadnu devojicicu koja bila samo nekih metar ispred nje. Ako je uspela onako brzo da sidje sa one zgrade za samo par sekundi ne smem ni da pomislim sta bi uradila za sekund. Tada me devojcica pogleda. Bila je hrabrija od mene. Ne trepnuvisi okrenula je glavu prema meni a zatim rekla:
"Gotovi smo"
"Ne ,nismo gotovi. Ja posedujem snagu Kolovrata! Kolovrat nikada ne odustaje! Kolovrat nikada nije porazen cak i kada tesko gubi jer se on uvek okrece! Uspecemo."-rekao sam veoma naduhnuto kao da sam bio pun sebe
"Ti si Simbolmaster!"-rekla devojcica zapanjeno
"Ja sam sta?"-rekao sam veoma zapanjeno. Bilo mi je tesko da poverujem da jedna mala devojcica zna sta je to
"Hehe..moj Simbolmaster! Konacno sam te susrela! Ja sam tvoja ovaj vasa Ata ,ne znam da li lmas grupu neku?"
"Nemam grupu. Putujem sam ,znas ja sam novajlija...barem mi je tako rekao Haramochi?"-rekao sam
"Ti poznajes Haramochia?"-rece zapanjeno devojcica dok me je gledala tim svoji sjajnim ocima. Cinilo se kao da je taj Haramochi bio nesto za nju. Mozda neki idol ili sta ja znam ali sam taj pogled mi je bio veoma poznat,kao da sam ga vec negde video.
"O da poznajem..ovaj poznavao sam ga..malo me obucavao bio dok ga nije ubio Haos.. Nego sta je to Ata? Rekla si bila da si ti moja ovaj nasa Ata?
"Hmm..steta..zao mi je..ali sve jedno Kolovrata je obucuvao Haramochi..eheh moj jedan od Oseka bice Kolovrat...Kooo..Kolovrat...ne mogu da verujem"-rece devojcica plakajuci od srece
"Meni je rekao Haramochi da su svi simboli jednaki tako da ne moras toliko da se uzbudjujes..."-pokusao sam da objanim devojcici ali tada ona brecnu
"Kako jednaki? Jesu jednaki u svakom pogledu ali nama Atama...Zamisli da mozes da biras izmedju Koloseuma i tek sagradjene moderne arene..Sta bi izabrao..ili recimo izmedju veoma stare bibloteke i tek otvorene nove...gde bi vise voleo da da radis?A?-vristala je Katarina
"Okej..kontam u pitanju je starost..ocigledno moj simbol je star. Nego i dalje mi nisi odgovorila sta je to zaboga Ata?-rekao sam sada veoma uctivo
"Naravno da je star simbol..zapravo skoro najstariji..hehe...Kolovrat joj... hehe... Ata je savetnik Simbolmastera koje su simboli stvorili kako bi vas ucila o demonima i slicnim da kazem "natprirodnim stvraima"..hehe..zapravo ja sam jedna hodajuca enciklopedija hehe..."-rekla je devojcica dok se blesavo smejala
"U redu..ako si hodajuca enciklopedija kako onda nisi znala da mozes da pomeras ako ne trepnes,a?-rekao sam
"Pa..znas..nemam sve informacije..mnoge informacije jos ucim i dopunjavam ih...znas nije lako odmah presuti u jedan mozak sve te informacije"-rekla je devojcica
"Pa da logicno je. Nego zasto si tako mlada? Mislim ti si dete."
"Sve Ate su zenska deca izmedju 9-15 godina"-rekla je
"Uhuuu..zanimljiva grupa za borbu protiv ovih zveri moram da prizna haha.. "-rekao sam
"Ehej..ja sam samo enciklpedija."-rekla je
"Da..ali.."
"Da li bi spasao recimo ,kjigu koja drzi sve tajne misterioznog sveta, Knjigu Senki?"-rekla a onda je videla onaj pogled u mojim ocima koji je govorio sigurno "Da" ,a onda je nastavila, "Naravno da bi. Vidim ti to ocima. E pa ja sam tvoja ovaj vasa Knjiga Senki...kapiras"-rekla je
"Okej..ali zar nije lakse bilo da su nam Simboli poslali nam Knjigu a ne malo dete..."-rekao sam ali tada Katarina me prekinu
"Knjigu? Pa ja mogu da se pretvotim u Knjigu. Otvori prvu stranu...hehe"-rekla a zatim ucinla nesto nezamisliovo u sam jedan tren pretvorila se u veoma staru Knjigu koja mi je odmah skocila u sake

Otvorio sam prvu stranu . Pocelo je nesto da pise pisanom cirlicom
"Nadam se da mozes da procitas moj rukopis. Ja sam Katarina tvoja Ata"
Onda je knjiga pocela sama da lista stranice. Na svakoj stranici nije bilio nicega. Nikakav tekst nije stajao samo ta prazna stara hartija.
Zustavila se u jednom trenutku a onda je pocelo da pise"

"Gorgonorius (Andjeli,kipovi)

Demoni koji su stvorila Simbolmaster Gorgon. Uglavno izgledaju kao zrtve koje su prethodno bile skamenjenje. Nemojte da vas zavaravaju njihov kameni izgled ako se samo pomerite za tili cas uhvatice vas. Jedini nacin da ga savladate je da demon vidi sopstevno lice"

Da..vidi sopstvveno lice?
Odlicno..sad mi jos samo treba ogledalo....divno..

Kada sam se uverio da je dobro, podigao sam je i odneo u kuću koja se nalazila u blizini. Kuća očigledno nije pripadala Pripjatu jer je bila potpuno očuvana i nameštaj je bio potpuno nov. Odneo sam je do kauča u dnevnoj sobi i tu je spustio.



Ja: "Odmori se dobro, imala si težak dan."

Onda sam prineo fotelju do kauča kako bih je držao na oku i seo da odmorim. Posle pa sati se probudila.

Devojka: "Uhhhhh... Moja glava... Šta se dogodilo?"
Ja: "Onesvestio te je onaj demon protiv kog smo se borili. Uspeo sam zahvaljujući tvojoj pomoći da ga ubijem."
Devojka: "Šta je bilo sa Majkom? Videla sam da ga je onaj pogodio, ali..."
Ja: "Nažalost, Majk nije preživeo... Žao mi je."

Tada je devojka briznula u plač. Pokušao sam da je umirim, ali sveštenički govori nisu uvek uspešni u tome. Pogotovu ne od sveštenika ubice. Posle nekog vremena se umirila.

Devojka: "Nisam ti se zahvalila što si mi spasio život. Da nije bilo tebe..."
Ja: "Jedino mi je žao što nisam uspeo i Majka da spasim."
Devojka: "Dao si sve od sebe, sigurna sam. Inače ja sam Vanesa."
Ja: "Drago mi je Vanesa, ja sam otac Andersen."
Vanesa: "Kako si preživeo onolike pogotke? Da li možeš i mene to da naučiš?"
Ja: "Znam koliko i ti. Ne znam šta se to dogodilo i ne znam zašto, ali znam da nemam nikakvu kontrolu nad time."
Vanesa: "Otkud to da sveštenik ima tetovaže?", rekla je podsmešljivo.
Ja: "Zapravo ovo i nisu tetovaže, pojavile su se u isto vreme kad i ova sposobnost lečenja."
Vanesa: "Ti si Symbolmaster!", rekla je sa izrazom oduševljenja.
Ja: "Ja sam šta?"
Vanesa: "Symbolmaster! To znači da si dobio moć nekog simbola u zamenu da se boriš protiv Haos simbola i demona i..."
Ja: "Uspori malo... Kažeš da je mene izabrao neki simbol da se borim protiv drugih simbola?"
Vanesa: "Da, po izgledu rekla bih da je neki Krst tip, ali nisam sigurna koj."
Ja: "Moraćeš ti to malo detaljnije da mi objasniš, nisam siguran da razumem najbolje..."

Onda mi je ispričala osnovne stvari o simbolima generalno, o tome šta su Symbolmasteri. Ispostavilo se da je Majk bio Symbolmaster, ali da ih je onaj demon (rekla je da to i nije bio demon već nešto što se zove Garvar, ali nije umela da mi objasni tačnu razliku) iznenadio i ubio Majka posle prolaska kroz neku dimenzionu rupu. Majk je od nekoga saznao osnovne stvari o onim temama i preneo ih na Vanesu kojoj je pomogao da se izvuče iz neke rupe u kojoj se pojavila.

Vanesa: "Da li mogu da ostanem sa tobom? Sama sumnjam da ću uspeti da se vratim kući, ali uz tvoju pomoć..."
Ja: "Nisam siguran da ćeš biti bezbedna, ali ja ne mogu da te sprečim. Pokušaću da ti pomognem."
Vanesa: "Uzmi iz nekog ormana makar neku košulju, ovako polugolog ne verujem da će te iko ozbiljno shvatiti."
Ja: "Verovatno si upravu. Ne dopada mi se da uzimam tuđe stvari, ali mislim da situacija zahteva malo fleksibilnosti."

U ormanu sam pronašao crnu košulju i crni kožni mantil koji su mi pristajali i kada sam se vratio u sobu, Vanesa je već bila spremna za pokret.

Vanesa: "Idemo?"
Ja: "Sad je isto tako dobro vreme za polazak kao i bilo koje drugo. Hajdemo..."

Los Angeles (deo centra),Srbija

Sama pomisao da mi treba neko "ogledalo" za unistenje ovog demena jos vise me je naterala da zi zaista bojim ovih cudnih Andjela. Zapravo postavljao se pitanje da li zaista postoje Andjeli kao andjeli ili su andjeli ustvari demoni stvotoreni od strane Gorgona ovaj Gorgone kako vec... U tom trenutku ponovo sam cuo onaj trasak. Ovoga puta usudio sam se da okrenem glavu ne trepnuvisi drzeci u ruci Atu.
Neverotno. Ugledao sam ponovo one sexy sestre sa onim spricevima. Pocele su polako da se krecu prema meni ali neki cudom kretale su se isuvise sporo i veoma trapavo verovarno zbog onog kamenog demona. Iako su se uistinu kretale veoma sporo neko ranije to je bilo i dalje brzo da bi ja nesto ista mogao da uradim. Na hiljadu i hiljadu sestara sa srpicevima kretale su se prema meni i sa jedne i sa druge strane ulice. Bio sam opkoljen. Nisam znao sta da uradim. Da li da krenem da se probijam ali ako to uradim demon ceme scepati ,a sa druge strane ukoliko ne budem nista uradio jedna od njih ima da me bocne sa onim spricem. Stajao sam tako ukocen jedno par sekundi dok su sestre bile sve bilize i blize meni ponavljajuci svo vreme onu recenicu "Dajte mu lek!"
Iznenada otvorio sam knjigu. Odlucio sam da pitam Atu za savet.
"Katarina! Sta da radimo? Opkoljeni smo!"
"Uhh...znam..vidim i sama..moracemo nesto da uradimo ali sto je veoma opasno za tvoj mozak ukoliko nisi dovoljno pametan!"-rekla je Ata
"Uh..da budem iskren ja ni ne znam ni svoje ime ,a kamoli nesto drugo. Znas mislim da se zovem Xell samo zbog oziljka na ruci na kome to pise. Ja sam doziveo tesku amneziju. Zapravo skoro da se ne secam zivota pre Kolovrata."
"Hm..da...kako sam mogla da zaboravim? To je jedna od mana Kolovrata. Znas svaki simbol ima neku manu. Mana moze biti veoma mala ni da je osetis ali neki put moze biti veoma bolna.. Da..kao sto rekoh..ti posto imas Kolovrat tebi to nece da skodi. Da ovo pokusa da uradi neki drugi Symbolmaster nakon ovoga 100% bi umro! Zapamti! Ovo radimo samo zato sto moramo a ne zbog toga sto ti samo mozes da to uradis!"-rekla je veoma napeto Katarina
"U redu. Sta treba da uradim?"-upitao sam
"Kada budem prestala da okrecem strane..stavi knjigu maksimalno blizu ocima a da pri tome mozes da vidis!"-rekla je Katarina ,a zatim je pocela da se lista. Knjiga je pocela da okrece strane kao nenormana sve dok u jednom trenutku nije stala.
Pred mojim ocima nasle su neke neverovatne formule. Svaka formula pocela odjednom da se krece ka mojim ocima. U jednom trenutku ogroman enegetski mlaz sinu u moje oci. Osecao sam se koliko i predivno toliko i veoma tesko da sam jedva uspeo da se ne pomerim. Mogao sam da vidim gotovo sve mogucnosti ove situacije. Nisam vise mogao da izdrzim da ne nesto ne kazem. Tada su neke nebulozne reci pocele da izlecu iz mojih ustiju. Cinlo se kao da sam postao neki superracunar koji je poceo prica nekim svojim jezikom. Sve sam brze i brze govorio. Govor koliko je bio cudan i brz toliko je bio i veoma razdrazljiv. Vikao sam na sav glas da sam umalo nisam pomislio da cu da ostanem bez samog glasa. Sve dok u jednom trenutku nisam rekao:
"JASNO MI JE!" ,a onda je onda skroro sve nestalo i knjiga se zatvori.
Osecao sam nekako cudno!Osecao sam se genijalno!Mada je celo ono znanje nestalo iz moje glave ,kao da nikada nije ni bilo i dalje osecao se nekako mocno jer sam znao resenje kako da se Katarina i ja izvuceno iz ove situacije. Ne znajuci ni sam sta radim. Van kontrole mog prostog uma ruke moje su znale sta urade. Izvadile su kolovrat iz mojih grudi a zatim bacile veoma visoko u vis. Kolovrat je nestao u vazduhu! Odlicno! Sta mi je bilo jasno? Mogao sam da udaram glavom od zid do sutra ,ali nisam mogao da se setim ideje jer je ona u tom trenutku nestala! Sada sam vec jedva stajao a na nogama a glava me je bolela kao da me neko stalno udara sa macolom. Sestre su sada bile nas aamo mozda dva koraka dok sam ja stajao kao ukocen.
Tada se desilo cudo! U tom trenutku zacuo se prasak iz obliznje zgrade i ogromno ogledalo izletelo kroz prozor. Padalo je diretno na pod ali ne prema kipu umesto toga padalo prema sexy sestrama za spricem u ruci koje su stajala iza mene.
U delicu sekunde knjiga se pretvori ponovo u devojcicu Katarinu koja vrisnu:" XELLE POKRIJ OCI!" ,a zatim se ponovo pretvori u knjigu.
Ne razmislajuci ni tren odmah sam pokrio oci rukama.
Tada sam cuo prasak ogledala! Par koamdica stakla zakacilo me je bilo po rukama. Sklonio sam na tren ruke i video sve skamanjene sestre! Zapravo vise nisu bile sestre vec ljudi! Zene,muskarci,deca..citav skoro grad.
Okrenuo sam se prema demonu ne trepnuvisi i video sam jednu obicnu statuu kako stoji.Na pocetku pomislo sam da se izvukao ali ipak na svu srecu nije. Dva komadica ogledala prekrili su mu oba oka. Bilo je ucinjeno! Samo sto se nista nije desilo sa njegovim telom! Bilo je isto! Tada se cu jedan fijuk i ogroman Kolovrat pada sa nebesa pravo na glavu. U trenutku udara demonovo telo pretvori se u pesak!
Katarina se prevori ponovo u ljudski oblik i poce radosno da vice:
"Ubio se demona!!!! Znala sam da ti to mozes!!!"
Ja sam samo nasmejao ,ali tada se Katarina zabezeknu.
Umesto onih sestara sada su oko nas bili ljudi koji ocigledno nisu znali sta se desilo.

Los Angeles (deo centra),Srbija

Konacno!Glava je prestala da me boli.
Katarina i ja ugledali smo ljude koji su poceli unezverno da gledaju okolo. Neki su bili uplaseni jer su se odjednom nasli svi zajedno u nekoj ulici. Drugi su dozivali svoje bliznje a treci su plakali. Naime nisu svi ljudi uspeli da prezive oslobadjanje. Dok su jedni bili pretvorili u kameene sestre sa spricevima koje cim bi ih malo cuknuo jedan kamicak staute bi se raspale isto kao i ona demon ,drugi su ostali skamenjeni. Radost i tuga preplicivali su se u vazduhu. Mislio sam da ce Katarina da bude srecna posto ce napokon da vidi svoje roditelje ali tada mi ona odgovori":
"Hm..steta pa moji roditelji nisu imali srece kao i ovi ljudi. Rekla sam ti vec da su mrtvi..."
"E sta se zapravo desilo? Mislim kako su unistio onog demona?"-rekao sam veoma zacudjeno
"Cim si otvorio knjigu ogromno znanje je uslo u tebe i na taj nacin probudilo je u tebi tvog simbola!"-rekla je
"Sta!? Simbol je mene kontrolisao????? Pa zar to nije dobro...mislim ako simbol mene kontrolise onda nisam drugaciji od Haos simbola zar ne?"
"Naravno. Zato sam ti i rekla da ovo cinimo samo zato sto moramo a ne zbog toga sto ti samo to mozes! Meni je najbitnije da ti prezivis! Ti moras da prezivis zapamti to!"-vikala je Katarina
"Daj bre oladi vise sa tim! Kao moram da prezivim...jes...sto sam ja posebniji od ostaih Symbolmastera..mislim stvarno bre preterujte!"-vikao sam
"Pa dobro..nemoj da se ljutis."-rekla je Katarina dok je saginjala glavu dole
"Ma okej...znas bitno je da smo uspeli nekako da se izvucemo iz ovoga. Nego da li cemo mi ovim cinom tj varanjem otvoriti jos koji procep?"-rekao sam
"Nazalost moram da ti kazem ... da, otvorice se. Moramo brzo odavde sto pre. Po svemu sudeci cela Srbija bice preplavljena Garvarima!"-viknula je Ata
"Znaci nece nam biti dosadno! Idemo u lov na Garvare!!!! Juhhuuuuuuuuuuuuuuuuuuuu!!!!"-viknuo sam ,a onda smo Katarina i ja potrcali prema ulici da nadjemo neki automobil kako izasli iz ovog grada posto mu se izgleda dobro ne pise...

Negde na putu

Išli smo satima putem koji vodi iz Pripjata, ali nije bilo nikakve naznake da ćemo uskoro naići na neko naseljeno mesto. Seli smo na bankinu da se odmorimo.

Ja: "Vanesa, vidim da ti engleski nije maternji jezik, odakle si?"
Vanesa: "Iz Švajcarske. Primetila sam da znaš engleski, pa sam onda njega koristila."
Ja: "Ja govorim sva tri jezika koja se govore u Švajcarskoj. Koji je onaj kojim se ti služiš najbolje?"
Vanesa: "Zar ne možeš da pogodiš iz imena?"
Ja: "Recimo da je u pitanju nemački. Da li sam u pravu?"
Vanesa: "Natürlich."

*Od ovog posta na dalje sa Vanesom pričam na nemačkom, ali ponovo zato što pratite mene koji je razumem razumećete i vi*

Ja: "Da li je ovako lakše?"
Vanesa: "Mnogo. Odakle si ti? Očigledno je da nisi iz Nemačke i Švajcarske, kao ni iz Amerike odnosno Engleske."
Ja: "Rođen sam u Trstu, ali sam odrastao u raznim internatima i semeništima tako da nemam domovinu. Takođe, roditelje nisam nikad upoznao tako da ne znam ni nacionalnost kojoj pripadam, ali to i nije toliko važno. Svoj život sam posvetio služenju Bogu, a Bog ne razlikuje nacije."
Vanesa: "Valjda nije važno. Ne bih znala."
Ja: "Da li znaš gde se nalazimo? Očigledno je da nismo u Ukrajini."
Vanesa: "U zapadnoj Srbiji smo."
Ja: "Kako znaš?"
Vanesa: "Imam GPS. Zar je moguće da nisi primetio nijednom kad sam ga izvadila?"
Ja: "Izgeda nisam. Šta kaže, u kom smeru je najbliže mesto pod uslovom da je tamo gde GPS kaže."
Vanesa: "Samo treba da pratimo ovaj put i verovatno sutra nailazimo na ovaj grad ovde." *pokazuje na karti na ekranu*
Ja: "Deluje kao prilično dug put. Da li možeš toliko da hodaš?"
Vanesa: "Mislim da mogu. Bavila sam se planinarenjem tako da imam dobru kondiciju."
Ja: "Onda možda bi bilo bolje da što pre krenemo, ne bih da nas uhvati mrak na nekoj planini ili u šumi."
Vanesa: "Slažem se, krenimo."