Леусирмски летописи ( радна верзија )

Леусирмски летописи - поглавље прво - Осматрање

Ноћ је била тиха . Неприродно тиха и веома хладна. Хладноћа је улазила под кожу и терала људе да се све више скупљају једни поред других и да трљају дланове. Хладноћа их је нагризала упркос свој одећи коју су имали на себи. Дане су проводили без ватре по ужасном времену. Јели су само хладне оброке, најчешће жилаво месо и тврд хлеб. Ипак нису се жалили и бунили. Остали су поносни и непоколебљиви упркос свему и оправдали углед који је пратио Ронардиме. Чак су их и Ерегули, онако надмени и пуни мржње, сматрали достојним противницима.

Наракил и Седон су, као две сове, чучали на гранама столетних стабала Бесмртне шуме скривени иза маскирних мрежа док их је хладан ветар шибао. Осматрали су пропланак кроз два дурбина Раанске израде. Много опреме коју су имали је потицало из Раана. За време последњег рата каравани су стизали преко Далисалира и Кирзманских планина до Ронардима. Иако стара опрема је била веома добра а и лепа.

-Шта мислиш хоће ли се нешто десити вечерас ? -Наракил слегну раменима у знак одговора на Седоново питање. Већ три месеца су се скривали у Бесмртној шуми и непрестано осматрали Жалобни пропланак и ништа нису открили. Сазнали су имена свих стражара и све о њима. И ништа више од тога. У Хеларску кулу није улазио нико сем оних који су доносили храну.

-Како може да буде тако тихо? Ништа се не дешава. Можда знају да смо овде. -Седон поново започе разговор. -Можда он није унутра.

-Не знам шта дати кажем. Не знам ни шта себи да кажем. -одговори му Наракил. -Ако краљ није унутра онда је највероватније мртав.

-Или на неком другом месту.

-А Ерег? -упита Седон. Наракил га погледа и прогута кнедлу.

-Онда ћемо краља веома тешко избавити. Ни један наш шпијун није жив изашао из Ерега.

-А многи су отишли.

-Да. Ако су га одвели у Ерег или ако је мртав, сви наши планови падају у воду. Нашем народу је потребна звезда водиља. А ко би био бољи од краља?

-Можда краљев син. Шта мислиш? -упита Седон.

-Старији официри нису сигурни ни  да се успео пробити преко границе. -Наракил је застао да би погледао кроз дурбин ка кули. -Као што рекох, ни за њега нисмо сигурни да је жив. А и да је жив не знамо где је као што ни он вероватно не зна за нас.

-Надам се да ћемо успети овде. Сви смо дошли овде са том надом.

-Тачно, већина је неког изгубила у том кобном рату. Овде смо да их осветимо, да наставимо њиховим стопама.

-А и морамо да спречимо последице наше борбе. -настави Седон.

-Какве последице? -збуњено га упита Наракил.

-Увукли смо цео народ у ово. Ерегули их неће поштедети ако ми паднемо. И да нас не подржавају страдаће. Ако паднемо, пашће и они. Знаш и сам шта су радили пре двадесет и више година. Читава села су спаљивана са све сељанима. На сваком дрвету у Уклетој шуми је висио један наш сељак. -Седон је стезао песницу док је ово изговарао. Ни Наракилу није било лако, тако су му страдали стриц и деда.

-Знам. -Наракил се замало загрцну. -За ужасе које су починили морају платити.

-Платиће. Ја ми... Чекај. -застаде Седон. -Мислим да сам нешто чуо.

-Јеси ли сигуран?

-Да. Узми дурбин. -Наракил га послуша и расклопи свој дурбин. Прислонио га је на око и погледао ка пропланку. -У праву си. Неко долази.

Неколико тренутака проведоше у тишини коју нагло прекиде бат копита и рзање коња. Из шуме изрони чета коњаника у тамно плавим оклопима и жутим униформама. Коњи су на себи имали оклоп од жутих челичних  плоча са црвеним тракама преко њих. Пет коњаника је носило барјаке царства а тројица барјаке вероватно једне од племићких породица. Барјактари су на челу са високим официром, који је на шлему имао црвено-златну перјаницу од пола метра, изјахали ка стражарима који су се већ окупили и нанишанили придошлице.

-Има скоро стотину коњаника. Не ваља ово никако. -тихо рече Седон. -Оволико коњаника по ноћи долази и то из тако велике породице.

-Која је то породица у питању?

-Тимализ. Опасни су. Верни су цару Белонизану као пси. Све би урадили да им он климне главом. Онај је вероватно један од синова маторог покварењака Пардаса.

-Превише су накићени. Како се могу тако да се боре?

-Можда им и помажу ти силни оклопи. Никад се не зна. Погледаћу шта раде. -Седон поново узе свој дурбин и усмери га ка скупини на источном крају пропланка. Видео је како онај официр предаје писмо заповеднику страже. Крупан средовечни човек у обичном стражарском оклопу, украшеним само еполетама, брзо исчита садржај писам и климну главом. Официр задовољно протрља руке и крену ка зградама. Седон није чуо шта су говорили али је схватио о чему се ради.

-Овај накинђурени преузима команду.

-То никако није добро. Вероватно ће и ови коњаници остати.

-Да, то је сигурно. Морамо јавити нашима. Која је данас?

-Сова, седам пута. -одговори Наракил и у ноћ испусти совин хук, седам пута за редом. Недуго потом из шуме се, као одговор, зачу седам истоветних звукова. -Примили су поруку. Морају послати тркача до комаданта Џорина и осталих официра. Хајде да сиђемо, идемо до пуковника Тонадара.

Сишли су са дрвета у највећој тишини, пазећи где стају и за шта се хватају. На срећу познавали су добро осматрачке положаје и могли су се веома тихо премештати с једног на други. Корачали су опрезно све више залазећи у дубину шуме где је размак међу стаблима био не шири од пола метра. Ходали су око пола ста пре него што су стигли до најгушћег дела шуме. Седон је покуцао по кори једног дрвета три пута брзо и два пута кратко. Иза стабала су изронили стражари у сивим униформама и огртачима од крзна са мачевима и теладама у рукама.

-Седоне, Наракиле примили смо ваш сигнал. Нешто сте открили? -упита један од стражара коме је густа, црне брада прекривала већину лица.

-Да, Борагунже и боље да сви чујете о чему је реч. -рече му Наракил.

-'Ајде одмах идемо до пуковника.

Наставили су уским и кривудавим стазама све док нису избили на повелику чистину која је у ширини имала педесет а у дужини тридесет метара. У правилним редовима, чистину су испуњавале земунице и шатори. Већина војника је већ утонула у своје снове након још једног тешког дана. Будни су били само стражари и пуковник који је, по обичају, остајао до касно будан да би испланирао послове за наредне дане. Такође, пуковник је сваке вечери разрађивао план за напад на кулу.

-Чекајте ме овде. Ја идем да му јавим. -рече Борагун и покуца на врата пуковникове земунице и уђе унутра. После мање од минута, Борагун провири из земунице. -'Ајд' упадајте. -ушли су без речи и стали испред великог, грубо резаног стола од храстовине. Сто је био крцат картама, књигама и разним предметима попут дурбина, компаса, посуда са мастилом и перима. Пуковник Тонадар је прегледавао карте и нешто записивао на комад хартије. На кратко је подигао главу и погледао Седона и Наракила. Потом је наставио да пише.

-Чујем сазнали сте нешто важно?

-Да, господине. Пре нешто више од пола сата група од близу стотину коњаника је дошла до куле. -пуковник је престао да пише и обриао перо једном малом крпом а затим га одложио у посуду са осталим перима. -Чету је предводио официр, по еполетама и перјаницама бих рекао виског чина. Седон тврди да је у питањи члан породице Тимализ.

-Не би ме чудило. Те улизице се убацују где стигну. Настави.

-Тај официр је предао писмо заповеднику страже и мислимо да је у питању преузимање команде.

-Тако значи. Па то личи на Тимализе. Уграбе сваки положај који могу. Морамо послати тркаче до комаданта Џорина. Он ће проследити даље. Наши планови морају што пре да се спроведу у дело иначе би могло додатно да се искомпликује. Сваког дана могу слати појачање. Ово ми се уопште не свиђа. Момци са Копљаничке стене би могли кренути за пет дана а за сваки случај би било добро да нам пошаљу и ове са Крвавог усека. Матадуре, напиши поруку за комаданта. Све што су ова два војника рекла забележи и напомени да би било пожељно да нам пошаље још коју чету. Напиши и то да сматрам да је време да се крене у акцију, што пре. Лепо састави то писмо и обавезно лепо пиши.

-Разумем пуковниче. -одговори му Матадур, један од млађих официра.

-И то смо решили. Надам се. Волео бих да почнемо за петнаестак дана али тешко да ће сви пристићи до тада. Тркаче шаљемо још вечерас. Требаће им највише три до четири дана да стигну до комаданта а после још толико да стигну до свих чета. Док се војска спреми и док се обезбеди све потребно за борбу, проћи ће најмање десет дана. Значи овде ће се појавити негде за двадесет и пет дана.

-Пуковниче, војска ће морати мало да се одмори од пута. -убаци се Борагун.

-Тачно, тачно. Значи тридесет дана, ако нам богови буду у помоћи. -пуковник полако устаде са своје столице. -Шта је ту је. Момци, добро сте стражарили данас.

-Само смо радили оно што знамо. -рече Седон.

-И оно што волимо. -настави Наракил.

-И оно што нам је дужност. -заврши пуковник Тонадар. -Већ је касно а сутра морамо да отпочнемо проширење логора и још хиљаду дугих ствари. Тешки дани су пред нама. Сада идите и наспавајте се јер ко зна када ће бити прилике за сан. Срећна стража момци. -пуковник се удари испруженом песницом десне руке по  грудима.

-Срећна стража пуковниче. -одговорише остали и отпоздравише на исти начин. Напустили су пуковникову земуницу и кроз ноћ се запутили у своје земунице и шаторе. Ветар је дивље шибао шаторска крила и равне кровове земуница. Стражари су стајали шћућурени испод чупавих ћебади на којима се накупљало иње и због којих су личали на медведе. Бесмртном шумом је одзвањало завијање стотина вукова, које је уносило нелагоду међу људе, док је пун месец стајао високо на ноћном небу и као неми сведок гледао како се осматрање наставља и ове ноћи.

Леусирмски летописи - поглавље друго - Стара пријатељства

-Његово царско височанство Хесперо нар Марлани ун Раан XXI, господар Ватреног Престола и Истинске Круне, чувар Плавог Ветра и Белих Суза, цар Раана и принц Могразије! -објави високи слуга поред врата и на његов двојица гардиста у зеленим униформама са белим прсницима отворише врата. Сви присутни у дворани устадоше са својих места, укрутише леђа и положише десну руку на срце. У дворану је ушетао висок и веома леп мушкарац, не старији од тридесет година. Густа црна коса му је падала по широким раменима а снажни мишићи су му се оцртавали на златној одори. Преко леђа му је падао плаво-бели огртач прошивен златним и сребрним нитима. На подлактицама је имао златне наруквице опточене рубинима, дијамантима и сафирима а на сваком прсту по једа прстен префињене израде. Појас му је био од црвена свиле са платинастим извезима и дијамантима а на њему је носио дугачку равну сабљу са угравираним древним симболима. На путу ка великом овалном столу исклесаном од мермера, пратило га је двадесет гардиста са зеленим теладама које су биле прекривене златним гравурама а на свакој се налазила мала застава Раана.

Гамар је испод ока посматрао младог цара који је поносито дигнуте главе прилазио столу. -Постало је нешто од њега. Знао сам то док је још у колевци био.  Раан није могао добити бољег владара. А и види колики је, па може лава да задави голим рукама! Исти отац. -потом уклони осмех са лица и мирно настави да гледа напред. Млади цар је пришао челу стола и погледао присутне и кратко климну главом. Сви остали учинише исто и спустише руку са срца.

-Добродошли. -јаким гласом рече цар. -Седите господо.

Након што су сви сели, један старији човек патуљстог раста у жутим панталонама и сивом капуту, који је имао четири плаве муње на оба рукава, устаде и полако, испраћен гардистима приђе цару. -Ваше царско височанство, доносим вам месечни извештај Царске алхемичарске гилде. Ту су сва наша открића и нажалост неуспеси, трошкови и потребе као и молбе вашем величанству.

-Захваљујем мајсторе Илмари. Ако буде у мојој моћи, испунићу све ваше захтеве и потребе. О неуспесима нећемо причати јер се сваком дешавају.

-Веома племенито од вас, ваше величанство. -рече кепец и врати се на своје место а један брадати официр устаде.

-Ваше височанство, са поносом вам могу јавити срећне вести! Проба нових мидориуза је успешно завршена јуче! Десет их је већ спремно за добијање посаде ваше величанство!

-Стварно лепе вести пуковниче Милмаре. Честитам вам науспеху и захваљујем на огромном труду и напору који сте уложили у овја пројекат као и великим одрицањима која сте поднели.

-Не морате се захваљивати височанство! Мој посао је мој живот!

-Драго ми је што то чујем пуковниче али ипак као награду вам додељујем пет хиљада лапсима. -пуковниково лице обли зној кад је чуо висину награде. -Ја... ја вам од срца захваљујем височанство. -рече и прогута пљувачку. Очи су му играле од узбуђења и среће.

Након пуковника Милмара још три официра су предала извештаје а после њих је на ред дошао архимаг Слободне чаробњачке гилде. Изнео је неколико предлога о побољшању оружја и неколико мобли за цара. Гамар је по царевом изразу лица могао видети да га не занимају ови предлози.

Напокон и Гамар је дошао на ред. Полако је устао и стао пред цара док су му двојица гардиста стајали иза леђа. -Ваше царско величанство доносим вам поздраве од Џорина Кадумана, врховног комаданта ослободилачких снага Ронардима, као и од целог официрског ланца нашег покрета. -застао је и погледао цара који је замишљено окретао прстен на палцу леве руке. Затим је погледао официре који су климали главама. Извадио је једно писмо у металној кутији. -Дошао сам и да вам уручим писмо од комаданта Џорина и ако је могуће, преговарам у његово име.

-А који су циљеви вашег покрета ако се сме знати? -упита цар гледајући Гамара директно у очи.

-Наш једини циљ је да срушимо незакониту власт Ерегулумског царства над Ронардимском краљевином и да на престо вратимо законитог краља Мораја IV Азбермона. -жамор испуни дворану на помен краља Мораја.

-Тишина! -повика цар. -Краљ Морај је већ двадесет година срамно заточен у Хеларској кули пуковниче Гамаре. да ли сте сигурни да је још увек жив?

-Нисмо, ваше височанство. -Гамар спусти поглед на сто. -Али се надамо да јесте. Ако буде потребно, потражићемо принца Далонира.

-Ни за њега немате доказе да је жив. Као што немате ни довољно војника да спроведете у дело ваш смели план.

-Ако ослободимо краља сваки ће се Ронардим латити оружја и прикључити борби. Тренутно нас има мало више од две хиљаде а сваког дана пристижу нови регрути. Наша мисија је да свргнемо узурпатора, помогнемо осталим потлаченим суседима да се боре и  донесемо трајан мир Леусирму.

-Тиро а малтоше?! Ни Леужирми?! Дам а морна се ридаско! -повика посланик трговачког удружења, извесни Маргили на Дало. -Леу сантержо вела ни ораленти! Хамода еса шамито а вати анирале меи ни саласет он а морни ду талежан пери сантержи!

-Е калта но ! Хе деи а ни сежори мо вагри иу висто еса нато?! -сви су се скаменили када је цар праснуо на посланика. Гамар није знао старораански језик али је био свестан царевог беса због овог посланиковог испада. -Еро дазир е фали ну масо! -затим се окренуо ка својим официрима. -Шта ви мислите о овоме ?

-Ваше височанство, има их мало и нису добро снадбевани. -рече генерал Валенариз. -Али имају велике шансе за успех. Сви знамо какав је утицај краљ Морај имао на свој народ током рата.

-И ја се слажем, ваше височанство. -настави пуковник Милмар. -Ако су се овако дуго и успешно крили, велике су могућности да Ерегуле ухвате неспремне.

-Ако им пошаљемо помоћ на време, имаће много веће шансе за успех. -додаде адмирал Банимаро, комадант речне флоте.

Цар је тихо гледао час у Гамара, час усвоје официре. На остале није обраћао пажњу. Прешао је руком преко своје глатко избријане браде и пуцнуо прстима. -Господо, сви осим мојих официра и пуковника Гамара, могу да напусте дворану и наставе са својим пословима. -на лицима људи, који су на културан начин избачени са састанка, се видео бес али нико није ни реч изустио. Кратко су климнули главом у знак поздрава и напустили дворану. Гардисти су затворили врата за њима и поређали се у ред дуж зида.

-Сада можемо на миру да разговарамо. -мало блажим гласом рече цар. -Гамаре, радо ћу вам послати помоћ у оружју, муницији, одећу и свој потребној опреми. Међутим, проблeм је што ми не можемо тако лако послати војску до Ронардима јер су границе препуне шпијуна из Ерега. Ухватили смо их колико смо могли а да не изазовемо конфликт са Ерегулумском царством. Пре три године смо били на ивици рата. Не можемо себи дозволити нове сукобе. Иако ми имао боље наоружање и опрему њих је ипак више и имају веома веште генерале. То није за подцењивање. Јесте да их не волимо али њих подценити је велика грешка.

-Разумем, ваше величанство. Захваљујем на свакој помоћи коју нам пружите јер нам је преко потребна.

-Ако ваше царско височанство дозволи, изнео бих један предлог . - рече генерал Сулмано .

- Слободно Сулмано .

- Ваше височанство , Бакдари са Кирзманских планина су још увек уговором обавезани на службу вама .

- Да , ја мислим да уговор траје још шест година . Шта с тим ?

- Па , има скоро шест стотина ратника . Могу неопажено да пређу до главног побуњеничког кампа и са собом понесу своје наоружање . Веома су корисни у опсадама а и у скривању па могу да нападају са бокова и леђа .

- То је одолична замисао ! Свака част Сулмано !

- Бакдари ? Зар их још има на Кирзманским планинама ?! - зачуђено упита Гамар .

- Има још неколико племена . Нису се одселили са осталима . Мада их има још широм Небеског Зида . - објасни му млади цар . - Где ти је син Гамаре ?

Гамар се трже на ово питање . - Сада је на Копљаничкој стени . Чекају тамо сигнал за покрет .

- Ако га сретнеш у скорије време , поздрави га . Недостаје ми . - цар застаде и прогуа кнедлу .

- Не брини , ако успем пренећу му твоје поздраве .

- Хвала ти .

- Немој се мени захваљивати Хесперо . Зар си заборавио шта сам те учио ?

- Нисам , али тешко је да се одржи ова маска строгоће . Немам ни једног пријатеља поред себе , ни једног рођака , мада ником од њих не верујем сем брату и мајци . А њих виђам једном у години .

- Знам како ти је . Нисам видео Фортана три године . Одржале су ме мисли на њега . Преживео сам јер нисам смео да га оставим самог . Али Хесперо , мораш наставити ! Не смеш поклекнути ! Да ли ти је то јасно ? Ја више нисам твој учитељ ! Ако је у интересу Раана мораш и мене убити !

- Знам , знам ! Спреман сам на све ! Није ми тешко да глумим пред другима али кад останем сам дође ми да пукнем !

- Ваше височанство подноси велику жртву зарад свог народа . - убаци се Валеназир .  - Ми ћемо учинит шта год можемо да вам олакшамо терет ваше височанство ! Само затражите !

- Хвала ти Вал . За сад испитај шпијуне из Ерега . Нека момци раде шта знају и умеју , само нека им ишчупају информације ! Не морају преживети !

- Биће како желите мој царе ! - са смешком на лицу рече стари официр .

- А да ли би сте били вољни да нам изнајмите неколико мидориуза ? - упита Гамар и загледа скамењена лица која су га немо посматрала .

- Хоћете мидориузе ? - са неверицом упита Милмар .

- Да , мидориузе . Не требају нам нови модели , добри су и стари . Јесте да не можемо одмах платити . Можемо вам постепено плаћати у једнаким ратама  .

- Плаћање ћемо лако средити ако успемо да их пребацимо до Џорина . - рече цар . - То ће бити тежи део посла .

- А да они пошаљу своје људе овамо ? Ми их овде обучимо и они се пребаце на мидориузима на бојиште .

- Ако се слажеш Гамаре , ја ћу пристати . - објави цар и изненади Гамара који је неколико секунди нетремице гледао у цара . - Нисам мислио да ће бити овако лако преговарати и остварити добре резултате . - помислио је на кратко а затим се обрати цару . - Наравно да се слажем . А колико сте спремни да продате ?

- Петнаест !

- Одлично ваше височанство !

Док је цар попуњавао и потписивао уговор , један гардиста приђе столу . Цар му даде знак руком да сачека и настави да пише позлаћеним пером . нако што је завршио писање , предао је писмо Гамару и официрима да потпишу . - Капетане Палтарине , шта вам треба ?

- Ваше царско височанство , дошао сам да вас обавестим о посети изасланика са Телен Даурина . Дошла су тројица у пратњи наших војника .

- Одлично ! Уведи их ! - капетан је брзо салутирао и запутио се ка ходнику . Недуго потом , врата се отворише и у дворану умаршира чета од двадесет гардиста . Иза њих су се налазила три изасланика у богато украшеној одећи и светло плавим плаштевима . Двојица су имала светло црвену кожу док је трећи , који је стајао у средини , имао наранџасту . Сва тројица су имали белу сребрнкасту косу . Полако су пришли и наклонили се цару .

- Добро дошли пријатељи . Част ми је што сте ступили под мој кров .

- Част је наша ваше царско височанство . - први проговори Тален у средини . - Доносимо поздраве од нашег владара .

- Захваљујем на срдачним поздравима . Пренесите му моје поздраве . - сва три Талена климнуше главом . Затим иступи Тален с десне стране . - Доносимо и веома важну понуду са нашег двора .

- А о каквој је понуди реч , племенити пријатељи ?

- Наша влада је одлучила да би било добро почети трговину наоружањем са вама . - ова реченица је одјекнула попут грома у Гамаровим ушима . Талени нуде сарадњу без пола деценије преговора ? Ово нико није могао наслутити ни у сновима . - Просто немогуће ! - Гамар помисли у себи док му се зној сливао низ чело . Полако се обрисао памучном марамицом . - Ово је јако чудно ! Ово се није десило од кад се пише историја ! Мора да су сами богови умешали своје прсте! - потом је поново уредно савио марамицу и вратио је у џеп . Наставио је да гледа Талене који су износили све могуће начине трговине . - Стварно немогуће !